На крајњем северу Војводине, у североисточном делу Бачке, на територији општине Кањижа, налазе се највећи комплекс слатинских пашњака на десној обали Тисе и највећа очувана просторна целина слатина у Бачкој, које су под заштитом у статусу Предела изузетних одлика „Кањишки јараши”. 
Панонске слатине се иначе због ограниченог распрострањења, рањивости и својих специфичности убрајају у станишне типове приоритетне за заштиту у Србији и Европи, а простор Кањишких јараша води се као репрезентативни пример културног предела, са карактеристичном структуром, насталом интеракцијом природних процеса слатинских пустара и традиционалног сточарства. 
Нама су ове информације биле довољне да се у оквиру серијала о заштићеним природним добрима које баштинимо у Војводини запутимо ка овом, иначе вероватно најугроженијем типу станишта у целом свету, као и у Европи. Кањишки јараши уживају заштиту од пре неколико година, а поступак за проглашење покренут је пре деценије.  
– Ми смо предложили да овај део ставимо као заштићено подручје, и у том првом процесу је планирана површина од 6.400 хектара, али је тај обим смањен и данас се овај предео изузетних одлика простире на око 3.400 хектара. У оквиру заштићеног подручја налазе се мала слана језера која нажалост имају велики проблем суше, а главни узрок је антропогетни фактор. Цело заштићено подручје је испресецано каналским мрежама, што нам је можда и највећи проблем смањивања биодиверзитета, јер водопривреда диктира ниво воде у тим каналима, а она се и даље вероватно плаши поплава. Чињеница је да у задњих четрдесетак година како се прате ниво подземних вода и климатске промене, имамо све мање воде – каже за „Дневник” чувар у ЈП „Палић – Лудаш” Ото Секереш, који су иначе управитељи овим заштићеним подрујем.  
Док „ладом нивом” одмарамо очи у златкастој боји природе, Ото прича да је првенствено проблем што имамо све мање снега, јер је то тип падавина који би могао да се инфилтрира у земљиште и мало подигне ниво подземних вода.  
– Моментално по мерењима знамо да смо у задњих 50 година изгубили пет и по метара подземних вода, а самим тим смо изгубили много малих слатинастих језера унутар станишта. Нажалост, није стала та тенденција, жилипи на тим каналима и даље су отворени, а ми, уместо да задржимо воду на терену, водопривреда је испушта. Ту би се мислим морало хитно нешто променити, јер ћемо се претворити у велику пустињу, ако наставимо овим темпом – забринут је Секереш, додајући да се у два мала језера повремено, током пролећа, задржи мало вода.    
Ото обилази терен од 1994. године, и сећа се још од детињства колико је то подручје било влажно и мочварно, као некадашњи део плавног подручја Тисе, а данас су ти делови практично суви. На простору природног добра уверили смо се да преовлађују слатине, које красе енклаве степске вегетације по вишим деловима терена у виду острваца и гредица уз бачку лесну зараван.  
–  Добро је што на нашим низијским теренима има метар разлике у нивоу земљишта. Тако нам је и биодиверзитет богатији. Што се тиче биљних заједница које су уско везане за љуте слатине, причамо о халофитим биљакама које су карактеристичне за слана станишта и које у ћелијама имају већи концентрат соли него у земљишту. Зато је овде сулудо бавити се пољопривредом, већ је најбоље посветити се екстензивној испаши. Због минерала које те биљке усвајају, и животиње су много здравије – прича чувар „Кањишких јараша”, додајући да се људи ипак и даље тврдоглаво покушавају бавити пољопривредним културама, иако оне у већини случајева не успевају.  
Планови за будућност тичу се решавања највећег проблема – пада нивоа подземних вода. Ото каже да редовно преговарају са ДТД-ом, ЈП „Воде Војводине” на тему ретензије воде на терену. План је урадити и мале бране, како би на разне начине покушали бар мало дуже да задрже воду у језерцима. Потребно је изградити још жилипа на каналним мрежама, а можда чак и затрпати неке канале који су ископани док је подручје још била влажна слатина. 
У даљини непрегледне равнице, уочили смо беле тачкице окружене вегетацијом боје сена. И док смо се напрезали да видимо да ли се ради о неком јату птица, Ото нам кроз смех говори да је управо локални чобан извео овце на испашу. Иначе су и подолска говечад радо виђени станари, што управитељима иде наруку, јер испашом одржавају станишта, па нема кошења, а нас су ове велелепне животиње испратиле на крају наше авантуре овим природним благом.  
– Tа шумица коју видите у даљини није карактеристична за овај предео. Давно је сађена као експериментална шума од стране Шумарског факултета, за истраживања у смислу које дрвеће може боље да поднесе климатске промене, као и саму специфичност слатинастих терена. То је само групација неколико дрвећа, претежно белих топола, које су аутохтоне на нашим теренима, али и сребрно дрво, које ми заштитари сматрамо инвазивном врстом на терену. Када све саберемо и одузмемо, дефинитивно је она велики плус за биодиверзитет целог региона – поносан је наш саговорник. 
Тенденција даљег одводњавања слатина, изградње рибњака и заоравања умерено заслањених терена на простору овог природног добра и даље је нажалост присутна, стога су слатински типови вегетације, са присутним панонским ендемичним врстама, и поред релативне очуваности, нажалост у неосредној опасности од нестајања.  
– Говоримо о панонској јурчици, затим цаклењачи, солњачи... Овде је пронађено и 20 врста орхидеја. На степској вегетацији баштинимо гороцвет, а интересантан је и налаз малог броја примерака равног котрљана, док је борбашев шушкавац панонска ендемична врста. Подручје је иначе дом за вероватно највећи број птица које имамо у Србији, с обзиром на то да је забележено око 235 врста, од којих су 203 врсте строго заштићене – каже Ото.  
Богатство фауне птица огледа се пре свега у гнежђењу ретких врста, па нам је тако споменуо сиву ветрушку, ћурликовца, црнорепу муљачу, црвеноногог спрудника и модроврану. Чини се да у Србији нема подручја на којима се све ове врсте могу наћи на гнежђењу, што Кањишке јараше чини јединственим гнездилиштем птица влажних и сувих ливада.  
– Ретка врста на нашим теренима је ноћни потрк, и његова популација је овде стабилна. Он је везан за љуте слатине и тражи простор за гнежђење на слатинастој земљи, а на терену њена бројност варира од два до пет парова. Ритска сова, ноћна грабљивица, од великог нам је значаја, јер се храни глодарима, те је самим тим природни чистач за пољопривредне парцеле. Прошле године смо нашли јато од 70 примерака – истиче Ото Секереш.  
Како би одржали стабилност овог заштићеног подручја, управитељи у први план стављају едукацију локалног становништва и корисника простора. Са друге стране, активним мерама заштите доприносе повећању природног богатства овог дела Војводине. С тим у вези, постављају се на терену гнездилишне кутије за сиву ветрушку, а паралелно се ради и комплетан мониторинг биљака и животиња на терену. Ради се и зимско прихрањивање, летње и зимско појење птица, а ускоро се надају да ће покренути и хранилиште за птице грабљивице. 

Више информација: