Ако се од Новог Сада запутите ка Новом Селу и потражите помоћ од Гугл навигације, притом одбијете опцију да идете ауто-путем до Бикова па до одабране дестинације, онда будите спремни на труцкање атаром добрих седам километара од Бачког Душанова до Орома. 
Срећом, пред вама ће и у том случају бити пристојан пут (наравно, уколико нема кише и блата), а немојте се изненадити ако видите и друга возила како се туда уредно крећу и мимоилазе... Успут ћете пак моћи да уживате у благо валовитом пејзажу, плодним ораницама, разноразним птицама, као „ди покојем” ‘ладу који чува „крајпутне светиње” које вам уместо саобраћајних знакова наговештавају да сте ипак на добром путу. 
Наше прво стајалиште било је у Орому где се налази Месна заједница којој припада и Ново Село, као и Долине, а први утисак који нас је запљуснуо по изласку из аута била је умирујућа тишина испреплетена цвркутом птичица које су нам звучале умилно, мада су можда на свом „језику” само гунђале због претоплог јунског дана... 
Од председника Савета МЗ Оливера Ердеија сазнајемо основне информације о Новом Селу: да у њему живи око 70 мештана, да има највише старијих становника и тек понеко дете, да је пољопривреда и даље најзаступљенија, да продавнице нема више од 15 година, као и да у целом селу постоје чак две улице. 
– Ново Село је лепо и мирно, тачно је да немају ништа, ни лекара, ни пошту, кафану, продавницу, али кад седну у ауто, ништа им није далеко – каже Ердеи, додајући да, захваљујући тој скрајнутости, мештани живе здравије и дуже. – Породице су се одселиле углавном за Немачку и Швајцарску, а куће које су напуштене могу да се купе већ од 500 евра, док је једна потпуно реновирана продата за 12.000. 
Иако су цене некретнина „смешне”, кад дође до улагања, потребно је додати бар још три нуле, па нови власник баш и нема разлога да се смеје. 
– Ја сам живео на салашу који је припадао суботичкој општини, а у Ново Село сам се доселио пре 30 година јер сам овде могао најјефтиније да купим кућу – присећа се мештанин Динишко Фабијан илити Денис Фабијан. – Салаш сам напустио због пута, лети буде прашина, зими блато. Волео сам тамо да живим, имали смо и струју, избушили смо бунар... И ја се питам, душо, да ли сам нормалан што сам отишао оданде и сад ме срце боли за салашом. Нисам га продао, али је доста тога порушено. Идем и даље тамо, имам око салаша четири и по хектара земље коју обрађујем. 
Како деда Динишко каже, и у Новом Селу је лепо живети, јер је тихо и мирно, али је проблем што нема продавнице, па свако мало мора да седне у свог југа и иде до Орома или Кањиже. 
– Ја још и имам среће што имам кола, а имам и сина који може да ускочи ако ми нешто затреба. Али сви се сналазимо како знамо и умемо – прича наш саговорник, који је иначе врло ведрог духа и упркос свему расположен за шегу. – Прву јутарњу кафу попијемо ја и чика Дениш. Некад ми досади његово друштво, па се посвађамо и онда свак’ на свој посао оде. Шта ћу кад немам никог другог. 
Пензионерске дане проводи у дворишту – око свиња, кокошака и голубова, као и на њиви – ратарећи кукуруз, сунцокрет и пшеницу. А кад све сабере и одузме, закључка је да данас најмање добија онај ко вредно ради. 
– Просто и једноставно, још мало па ће бити гладан онај који ради. Не успевам баш да скрпим крај с крајем, да вам признам. Кад сам био млад нисам био болестан, све сам уредно плаћао, а сад кад сам остарио, ништа немам бесплатно! Био сам прошле године у Општину и тражио да ми дају у аренду пет хектара државне земље. Тад су ми рекли да је сва земља издата и да сачекам 15 година кад истекне закуп. Само сам их питао: „Ја сад имам 75 година, мислите ли да могу да сачекам још 15” – препричава нам Динишко Фабијан, који је имао идеју да обрађује ту додатну земљу како би бар свом сину, снајци и унучићима колико-толико финансијски помогао. 
Јефтин квадрат, богата понуда 
Упркос све мањем броју становника, потенцијал у Новом Селу увидео је Тибор Плетикосић из Орома, због чега је купио кућу коју последњих месеци претвара у простор за изнајмљивање и подстицање сеоског туризма. Како је део радног века провео на ЗЗ Ново Село, добро зна како ово место функционише и које су му предности, па тако најпре издваја близину Велебитског језера око чијег имена би се, ако питате становнике с „ове стране”, могло и те како полемисати... 
– Када сам радио овде на имању имао сам 20-ак година и цело село је било живо, постојала је и продавница. Та економија је била срце целог села, 90 одсто становништва је тамо радило. Наравно, било је и доста младих, а онда је све почело да опада и остало је много празних кућа по јако јефтиној цени – прича Плетикосић. 
Како каже, до куповине једне од тих кућа дошло је сасвим спонтано, без претходних планирања, што је и било могуће за мале паре. 
– Овде је квадрат бар 50 пута јефтинији него у Београду, али зато треба доста уложити у сређивање. Прво нисам знао шта да радимо с кућом, а онда је Покрајина расписала конкурс за сеоски туризам и ми смо предали пројекат за делимично обнављање, за шта смо и добили новац. Сад чекамо резултате новог конкурса, тражили смо новац за клупе и столове и опремање унутрашњег дела куће – вели наш саговорник. 
Тренутно су многи радови у току, а идеја је да у августу дођу први гости. Међутим, како Тибор каже, сама кућа не значи ништа, јер зидове имамо и у граду, па је тако најбитнија понуда... 
– Сад завршавамо летњиковац, направили смо зидани роштиљ, и ту ће моћи да седи и до 50 гостију. Оно што привлачи туристе је језеро. Овуда пролазе и бициклиситчке туре, близу је Тотово Село, Ором са својим манифестацијама, ту је и Јараш, природна равница изнад Велебита, наравно близу су и Тиса, Кањижа, Сента, Ада, па и Палићко језеро – набраја домаћин. 
А кад је реч о комшијама у Новом Селу, е ту се тек свашта може касти... 
– Сви се знамо, али смо затворени ко шибице у кутији, што се каже. Скоро нико ни са ким не прича, не виђамо се, љубоморни смо једни на друге. Јако си лепо рекла, отуђили смо се, тачно тако. Ја нисам јако паметан човек, али мислим да нико паметан није могао да замисли да ће се све овако окренути, па ни ја – вели наш саговорник, признајући да га целокупна ситуација поприлично демотивише, те тврди да му понестаје воље да ради и да се труди. 

Више информација: