Позив на путовање кроз време, природу, емоције
Таленат и израз сликарке Лауре Сагмајстер, која ствара у Кањижи, далеко је превазишао локалне оквире.
Уметница је  рођена 1969. године у Суботици, кренула је на пут уметничког истраживања још током студија на Академији уметности у Новом Саду, дипломирала је сликарство 1999. године, а уметнички успон наставила је на докторату у Печују у Мађарској.
Прву самосталну изложбу имала је 1992. године и од тада излаже  широм света. Њен рад је специфичан по томе  што на јединствен начин употребљава боје и текстуре. Слике ове уметнице нашле су се у многим приватним и јавним збиркама, што је доказ универзалности њеног уметничког израза. Користи боју не само као визуелни елемент, већ и као физички материјал, стварајући дела која делују готово опипљиво. Њен рад нас увлачи у свет архаичних снага и емотивних импулса, док истовремено зрачи модерним сензибилитетом и енергијом.
- Све зависи од мог доживљаја. Јако брзо радим и то ми је метод, јер током година сам схватила да кад радим „несвесно” дајем најбољи резултат, а то су слике које су део мог тренутног визуелног доживљаја. Сматрам да сам у раду ближа америчком правцу апстракције, али нисам толико апстрактна. Увек имам неки мотив који ме инспирише. Не спадам у уметнике који раде сваки дан, или да ради, један мотив целог живота. Мора нешто да ме инспирише - прича позната сликарка са којом смо се нашли у њеној родној Суботици баш на њен 55. рођендан.
Њена уметност одражава суштину војвођанског пејзажа, свакодневног живота и унутрашњег света жене која кроз свој кист изражава слојевитост људске егзистенције. Људски и животињски облици, биље, па чак и праисторијска бића, често се појављују као сенке на њеним платнима, повезујући материјално и метафизичко, тело и душу. Лаура кроз своја дела позива посматраче на путовање – кроз време, природу, емоције.
У њеним сликама, богате црвене нијансе постају заштитни знак, доносећи визуелни потпис који је немогуће заборавити. Свака нова серија њених радова доноси освежавајућу промену у теми и форми, сведочећи о њеној уметничкој еволуцији и непоколебљивој страсти према сликању.
- Излагала сам у Србији, Мађарској и широм Европе. Сећам се да сам 2005. године излагала у Антверпену у Белгији. То је била мала галерија коју је отворила једна Суботичанка. Свечано отварање галерије било је са мојом изложбом и био је добар одјек у јавности, били смо први на топ-листи најбољих галерија и изложби.  То ми је дало полет, као доказ да је моја уметност вредна и да се некоме свиђа - прича сликарка из Кањиже, која каже да ако јој нешто недостаје у напретку то је период 90-тих година прошлог века, када је била млађа и желела да путује , а није могла.
- Не пратим трендове у сликарству, волим да сам оригинална. Приметила сам да се уметност некако понавља. Тешко је направити нешто ново као некада. Ја се надам да вештачка интелигенција неће победити нас креативце - рекла је наша саговорница.  
Она подсећа да је Кањижа увек била центар културе са писцима и уметницима који су оставили велики траг. Такође, истиче Нови Кнежевац, где је отворена нова галерија „Зона” која је непрофитна, а отворио ју је Роберт Сабо Бенке који се након 20 година вратио из Будимпеште у Србију. И сам је визуелни уметник и галерија је већ „поставила светске страндарде”, потврђује наша саговориница уз осмех и додаје да није лако водити галерију у малом месту попут Новог Кнежевца.
Више информација: