Пре одласка у Мартонош, остало је још да обиђемо две локације које су увек на нашој мапи истраживања војвођанских села, варошица и градова - железничку станицу и гробље. У Кањижи, ова два места су једно до другог.
Зграда Железничке станице, грађена у време Аустроугарске, данас је у руинираном стању као и већина станица у Војводини са изузетком оних на прузи Нови Сад - Београд као и станица у Кикинди и Вршцу, које се, неким чудом, одлично одржавају.
У боктерници, кући поред станице у којој је некада становао скретничар возова од 1995. живи брачни пар. Година у којој су се доселили у ову кућу недвосмислено открива и крај из којег су стигли. Старац и старица дошли у током „Олује”, деца су отишла у градове а они су остали да живе поред пруге којом више не пролазе возови. Питам их да ли су гледали филм „Олуја”, старица одмахује руком: „Не пада ми на памет! Не желим да ме било шта подсети на тај ужас!”
Прешли смо пругу обраслу у коров, из које је на једном месту чак израсло и - дрво. Са друге стране је гробље. Више десетина дрвених крстова са лименим „покровом” носи плочите на којима су имена и године рођења и смрти. Друга бројка је најчешће 1914, 1915...и јасно је да је реч о Кањижанима погинулим у Великом рату. Недалеко је и споменик посвећен мештанима Кањиже који су убијени у јесен 1944. Најчешће је реч о Мађарима који су пали у приликом одмазде ослободилаца. Било је ту, наравно и ратних злочинаца али и потпуно невиних људи. Како није било „списка имена” као у Новом Саду, подизање споменика није подигло прашину као што је то случај у главном граду Војводине.
Једно од најстаријих сакралних места у Кањижи се налази на рубу града. Реч је о Калварији саграђеној на је старој хумки која је један од најбоље сачуваних праисторијских кургана на тлу Србије. Овде имамо пример да је римокатоличка црква, вероватно сасвим несвесно, присвојила и сачувала верски објекат паганског порекла…
Још је у 17. веку гроф Луиђи Фердинандо Марсиљи записао да је обиласком равних предела Војводине видео велик број кургана ( направљена узвишења веће површине). Након Карловачког мира гроф Марсиљи био је на задатку војног комесара на линији демаркационе границе Хабзбуршке монархије. Марсиљи је мапирао комплетну Хабзбуршко-Отоманску границу, на дужини од 850 км кроз подручје Краљевине Угарске (територије данашње Србије, Хрватске и Румуније). Током двадесет година које је провео на подручју тадашње Угарске сакупио је мноштво научних података, препарата, старина, извршио многа мерења и осматрања за рад који је планирао да објави о Подунављу. Међу њима се налазе и подаци о бројним курганима.
Ове људском руком подигнуте хумке такође се називају и могиле.
Традиција подизања гробних хумки древних народа, на нашем простору била је одлика Скита, Келта, Сармата, Кумана а делом и Хуна и Авара. Подизане су у распону између каснијег Неолита и Бронзаног доба, све до антике па и до Средњег века (од 3 века п.н.е. од 13. века н.е).
У Кањижи је ово сакрално место значајно и због тога, јер је природна вегетација на њему спречила утицај ерозије па се сматра да је тек незнатно изгубио од свог оригиналног облика. Скоро савршеног је кружног облика, и прилично велик, релативна висина му је близу 5 м, а ширина преко 50 м. На брду се налази три крста од камена пешчара а до њих води путељак оивичен „постајама“ од цигли, са дрвеним крстом на врху, и симболизују места и догађаје на Крижном путу Исуса Христа према Голготи где је разапет.
Обилазећи места по Војводини увек се распитам и за то колико је у граду било Јевреја и да ли је постојала синагога. На жалост, у већини места Јевреја више уопште нема или их има јако мало а синагоге су срушене (у Бачкој највећи број њих након Другог светског рата, након што су се 1948. преживели Јевреји иселили у Израел. Једино сведочанство о њиховом постојању су Јеврејска гробља а у многим местима и она су уништена или потпуно зарасла у коров.
Јевреји су се населили у Старој Кањижи у другој половини 18. века, а први пут су евидентирани у попису од 1779. Јевреја је у месту било највише - 1900. - њих чак 375. На крају вароши је већ крајем 1780. постојао молитвени дом. 1861. на углу Болманске улице под бројем 1 и Улице Доже Ђерђа, саграђена је лепа синагога. Храм у класицистичком стилу је био широк око 12 метара дуг 25 метара а висок преко 8 метара. На фасадном зиду, изнад главног улаза, на узвисењу, биле су постављене три кугле од бакарног лима са завршетком у виду шиљка. Зидови фасаде су били смеђи а унутрашњост синагоге била је обојена светлоплавом бојом, као и таваница, на којој су насликане златне звезде. Преко пута синагоге се налазио канторов стан, а поред те зграде била је Јеврејска основна школа, зидана 1867. У њој су до 1941. радила два учитеља. 1867. купљена је кућа на углу Болманске и Драпшинове и у њој је отворено забавиште. Прва васпитачица је била супруга Гершона Кона, рођена Роза Фридлендер. Та грађевина постоји и данас.
Више информација: