| Привреда || Комуналне делатности || Урбанизам || Пољопривреда || Заштита животне средине || Туризам || Образовање || Култура || Социјална заштита || Здравство || Спорт || Омладина || Информисање || Ванредне ситуације || Верске заједнице || Цивилне организације || Заједница || Месне заједнице |

   2024.06.21.
Грожђе виси у огромним гроздовима

Винари на северу Бачке углавном очекују добар род грожђа, али то ипак варира од места до места.
Винова лоза појединих произвођача се веома лепо развија, са много рода, заправо, очекивани род никада није био тако добар као сада. Код других је међутим рани мраз учинио своје, ...

   2024.06.20.
Жетва пшенице је у пуном јеку

Принос се показао као врло прихватљив, пољопривредници наиме говоре о роду од 3-3,5 тоне по јутру. Поред тога је и садржај влаге у зрнима такође одговарајући. Пољопривредници се надају да ће у наредном периоду порасти откупна цена по килограму.
Жетва пшенице је, као и у случају ...

   2024.06.11.
Све више пољопривредника одлучује се за другу сетву

Један од разлога је што су успели да благовремено обаве жетву, а влажност земљишта је још увек одговарајућа. У оваквим ситуацијама, пољопривредници најчешће саде кукуруз, који касније или продају или користе као сточну храну.
У атару Орома обилно је падала киша. Падавине ...

   2024.06.10.
Рекордан број машина и посетилаца на Фестивалу трактора у Трешњевцу

Поред такмичарских дисциплина, за све учеснике су организовани дечији програми, продајни вашар и забавни програми.
Већ на самом почетку дефилеа било је јасно да ће ове године у истом учествовати рекордан број трактора. Више од 180 машина је у јутарњим часовима продефиловало ...

   2024.06.10.
Унапређење програма за учење српског језика као нематерњег

У Кањижи је у петак преподне одржано саветовање о унапређењу наставе на српском језику као нематерњем. Последњих година се примењује нова метода предавања српског језика у основним и средњим школама.
Суштина ове методе је да се води рачуна о томе из каквог окружења и језичких ...

 
Претрага
 

   2023.02.06.
Kултурна баштина Војводине: Кањижа

Децембарско је јутро у Кањижи и чини се да је много хладније него у Новом Саду. Испред римокатоличке Цркве Светих анђела чувара дочекује нас насмејани свештеник Иштван Палатинуш и отвара масивна дрвена врата храма у којем је још неколико степени хладније него напољу.
Црква се споља не чини толико велика колико је импресивна њена унутрашњост. Изграђена је 1768. а за време Револуције 1848-1849, приликом опсаде града, храм је изгорео као и оближња православна црква. Неколико година касније је успешно обновљен у класицистичком стилу касног барока. Храм, како га мештани зову „Велика црква” је заиста импресиван: дужина је 62 метара, ширина 15 метара а звоник је висок 48,5 метара са 5 звона. Око цркве налази се велики врт са бројним скулптурама, међу којима посебно место заузима кип Светог тројства подигнут 1891. године.
Пењемо се на кор где се налазе оргуље које су 2019. обновљене а датирају од краја 18. века. Рестаурација је трајала годину дана. Током обнове сачувани су сви делови старих оргуља који су били одговарајући и у оригиналном стању. Ту су и незаобилазна мађарска национална обележја која се могу видети у свим католичким и реформатским црквама у местима у Војводини у којима је већина верника из ове заједнице …
У „Малом парку” испред Градске куће налази се неколико скулптура и споменика. Централно место заузима споменик „За слободу” са именима бораца родом из Кањиже погинулих у НОБ-у. Биста Милоша Димитријевића налази се у у југоисточном углу Малог парка и дело је Дринке Радовановић реномиране вајарке из Београда.
Милош Димитријевић  је рођен 10. маја 1824. у Старој Кањижи, у једној од најугледнијих породица тога доба. Основну школу је завршио у Старој Кањижи а школовање је даље наставио у Карловачкој гимназији, а седми и осми разред са великом матуром у Сарвашу, право је студирао у Прешеву, након чега је положио адвокатски испит. Живео је у Кањижи до 1848. тј. до своје 24. године. Био је српски посланик у Угарском сабору у више мандата, а потом и Председник Матице српске. Ово се сматра најзначајнијим делом Милоша Димитријевића јер је руководио најзначајнијом просветном и културном установом Срба у тадашњој Аустро-Угарској. Допринео је развоју слободне мисли, политичком животу заједнице, просперитету свог народа и друштва у целини. Родног града се увек радо сећао и помагао у многим сегментима. Умро је 20. фебруара 1896.
Биста пијанисте и композитора Тибора Харшањија дело је признатог вајара Ласла Силађија. Тибор Харшањи је рођен 27. јуна 1898. у Старој Кањижи. Студирао је на Високој музичкој школи у Будимпешти, компоновање је учио код Золтана Кодаља (мађарски композитор и музиколог, уз Белу Бартока најзначајнији мађарски музички стваралац 20. века). Године 1921. краће време концертира у Бечу, затим годину дана на турнеји по Холандији, од 1923 живи стално у Паризу као пијаниста, диригент и композитор, а у “граду светлости” је и умро 19. септембра 1954. године.
Ту су и статуе писца Иштвана Конца и сликара Тихамера Добоа. Добо је био славни кањишки сликар познат по мотивима око реке Тисе. Студирао је у Новом Саду и Нишу. Иштван Конц је био један од најталентованијих овдашњих песника.
Из Малог парка види се православна Црква Светог Арханђела Михаила која је саграђена 1851. Поред цркве је Парохијски дом из којег у двориште прво излази неколико мирољубивих паса па онда за њима и свештених - Јовица Мојсиловић. Како је одлуком Епархије бачке забрањено фотографисање унутрашњости храмова на њеној територији без писменог одобрења Епископа бачког, остаћете ускраћени за фотографије раскошног иконостаса. Свештеник је веома љубазан, прича нам о историјату цркве али и свакодневном животу око 140 српских, углавном старачких домаћинстава, колико их је тренутно остало у овом месту.
Храм се налази на месту на којем је и до тада постојала богомоља под истим називом, саграђен 1775. Током Револуције 1848. овај храм је до темеља изгорео. 1851. саграђена је нова црква. Из старе цркве сачуване су четири иконе, дела Теодора Илића Чешљара. Храм је први пут обновљен 1923. када је и троносан од стране Епископа бачког Иринеја Ћирића. Иконостас је осликан између 1859. и 1862. Осликавање је поверено Павлу Симићу, једним од првих представника романтичног сликарства у Србији.
Легенда каже да се на двору Атиле Хунског сусретао Исток, Запад и Југ. По веровањима посмртни ковчег Атиле Бича Божјег се налази негде на овом делу тока Тисе или пак испод једне од бројних хумки у овом подручју…
Свештеник Јовица Мојсиловић скреће ми пажњу на случај споменика краљу Петру Првом Карађорђевићу који је стајао у Малом парку испред Градске куће у Кањижи до 1941.
Више од 30 година у Музеју Војводине налази се камени споменик, неидентификована обезглављена фигура мушкарца у војној униформи висока око два метра. Према сећању запослених споменик је доспео у музеј „из једног места у Војводини” али није заведено из ког. Тек недавно се упоређивањем са једином пронађеном архивском фотографијом споменика краљу Петру Првом у Кањижи - дошло до закључка да је реч о тој статуи.
У склопу изложбе „Стрма равница” (поводом 100 године од колонизације из 1921.) Музеј Војводине снимио је документарни филм о „Краљу Петру из Кањиже” и том приликом на иницијативу свештеника Мојсиловића урађен је интервју са Лепосавом Шлезингер, рођеном Чобанов која је једини живи сведок рушења споменика. Њено сведочанство налази се на Јутјуб профилу Музеја Војводине под насловом „Рушење споменика краљу Петру Карађорђевићу и Старој Кањижи 1941” и заиста је веома потресно јер описује и остале драматичне догађаје који су се дешавали по уласку Хортијевих трупа у град.
Лепосава је рођена 1932. у Мартоношу и имала је 9 година када су у априлу мађарске трупе умарширале у Кањижу.
Лепосава приликом снимања интервјуа препознала и девојку која се налази на тој јединој сачуваној фотографији споменика краљу Петру у Кањижи. Реч је о Евици Моток која је живела у тадашњој Српској улици.
„Сећам се момка који га је рушио, звао се Леринц Ферко. Међу нама децом важио је за највеће зло. Била сам присутна када је Леринц наслонио високе мердевине за споменик, попео се на врх и куцкао пајсером по врату споменика. У једном моменту је на мађарском повикао: Вуците! Они су повукли и глава краља Петра је пала доле! Када је глава пала на калдрму, ја сам заплакала и побегла кући!”, сећа се Лепосава.
Торањ са сатом изостао због мањка новца
Испред Градске куће чека нас Виктор Ђери, наставник оближње Основне школе Јован Јовановић Змај кога је Општина задужила да нам буде водич кроз културну баштину Кањиже. Улазимо у импресивно здање Градске куће а Виктор нам прича о његовом историјату.
Стара Кањижа је тек 1908. стекла ранг града и самим тим је добила више надлежности па и више могућности за даљи развој. Град је сматрао приоритетним циљем да се што пре изгради нова зграда Градске куће која ће бити адекватно угледно здање. Градска кућа која и данас служи као седиште градске управе саграђена је 1911. Грађена је према нацртима будимпештанског архитекте Золтана Рајса у стилу сецесије. Иако, због мањка финансијских средстава изграђена у поједностављеној верзији, одише једниственим стилом. Према оригиналном плану, зграда Градске куће требало је да буде асиметрична што је типично за објекте из доба сецесије; са бочним торњем, који на нацрту делује импресивно. Међутим, због недостатка новца, Золтан Рајс је поједноставио план 1909. Изостао је торањ са сатом са леве стране а декорација фасаде је нешто скромнија. Истурена свечана сала са низом уских вертикалних прозора, украси од лима, геометријски једноставна зидна огледала чине зграду посебном. Сецесијски мотиви не владају, али ипак одређују стил Градске куће у Кањижи, која није само најимпозантнија грађевина у месту, већ је и један од највреднијих архитектонских споменика сецесије у Војводини.
Свештеник Јовица Мојсиловић поднео је иницијативу да се споменик Краљу Петру Првом врати на место у Малом парку одакле је склоњен, прибављено је позитивно мишљење републичког Министарства културе међутим Скупштина општине Кањижа тај предлог још увек није разматрала.
Док шетамо ка Основној школи Јован Јовановић Змај Виктор нам причао о бурној историји Кањиже. По археолошким налазима на обали реке Тисе, у околини данашњег Рибарског трга већ у бронзано доба је постојала насеобина.
Име Кањижа је вероватно словенског порекла и проистиче из речи кнез, кнежев. Од ових основних речи проистичу називи места у разним епохама и на разним језицима: Кенесна, Цаниса, Кенесе, Каниса, Кањижа и Канизса. На јужној граници села Велебит у општини Кањижа су пронађена гробна места из бронзаног доба и доба Сармата. Укупно је истражено 108 гробова.
У Гвозденом добу (од отп. 1000 година п.н.е. до почетка нове ере) услед келтског освајања територија, Дачани су се кретали према западу. Приликом формирања Главне улице у Кањижи је 1971. пронашли гроб са скелетом из тог доба. Остаци насеобина из доба Сармата (од 1. до 4. века) се налазе у Хоргошу, на узвишењу обале, између Мале Пијаце и Трешњевца као и у Адорјану.
Током владавине Атиле Хунског централно подручје главног хунског племена се простирало уз деоницу тока Тисе на југу данашње Мађарске и у Војводини, а претпоставља се да је престоница била негде између Сенте и Сегедина. У то време, до тад незабележено, велико кретање народа се одвијало у овим крајевима. Легенда каже да се на двору Атиле сусретао Исток, Запад и Југ. По веровањима Атилин посмртни ковчег се налази негде на овом делу тока Тисе или пак испод једне од бројних хумки у овом подручју…
Марија Терезија (владала од 1740-1780) у уводном делу писма о повластицама спомиње заслуге српских потиских граничара који су се истицали у француским, баварским и пруским ратовима, али и оних који су смели да прихвате успостављање грађанског друштва у пограничном подручју (на војној граници) и нису се иселили из својих домова. У знак захвалности краљица је у 20 тачака регулисала правни статус, административни и привредни живот Потиског коморског округа.
Кањижа је – заједно са Бечејом и Сентом – по трећем писму о повластицама Потиског коморског округа (1800) постала трговиште. По привилегији коју је значио статус трговишта, вашар у Кањижи се одржава 1. маја и 19. септембра, а недељни вашари се одржавају сваког четвртка (до данас је четвртак пијачни дан у Кањижи).
Следеће недеље на овом месту наставак приче о богатој културној баштини овог градића на северу Бачке:  Бањи Кањижа и тајнама које крије Велики парк испред бање; Регионалном креативном атељеу Кањижа; гробљу, Калварији, Железничкој станици, срушеној Синагоги, археолошким локалитетима и гастрономским бисерима...
Више информација:

 




Kултурна баштина Војводине: Кањижа