Priznanje Pro urbe

Priznanje Pro urbe 2009

Tot Agneš
organizator kulture

Agneš Tot je rođena 10. aprila 1960. u Čantaviru. Ona je dominantna, nezaobilazna ličnost u kulturnom životu Kanjiže.

U oktobru 1996. formirala je Folklorno plesno društvo „Tisa”. Ona je bila spremna da preuzme požrtvovani rad, zahvaljujući kojem, naša deca mogu upoznati i osvojiti naša predanja, običaje, bazu drevnog znanja. Potrebno znanje za ovaj rad stekla je na Višoj školi plesne umetnosti u Budimpešti, te ovu građu stalno proširuje.

Pod njenim upravljanjem je izraslo više grupa folklornog plesa. Mogli bismo dugo nabrajati sjajne rezultate grupa „Délibáb”, „Mákvirág”, „Hetrefitty”, „Csillagfürt”, „Fürtöcske” na manifestacijama visokog ranga, kao što su „Kőketánc”, „Gyöngyösbokréta”, „Szólj, Síp, Szólj!”, Festival „Interetno”. Zahvaljujući njihovim kvalitetnim produkcijama,, dobijali su veliki broj poziva za Segedin, Pečuj, Jegru, Kaloču, Budimpeštu, Kiškunhalaš, Heviz. Uspešno su se predstavljali u Grčkoj i Turskoj. Na ovim turnejama, naša deca su dobila priliku da se upoznaju i sa lepotama i istorijskim znamenitostima datog mesta, sa lokalnim običajima i kulturama drugih naroda.

Još jedna je vrlina Tot Agneše da je odrastao izvrstan orkestar „Bíbic”, kao i da je u toku obrazovanje i orkestra-podmlatka.

Pružala joj se kratkotrajna prilika da u osnovnoj školi predaje nastavni predmet Negovanje tradicija. U našoj deci je pobudila znatiželju za život naših predaka, za njihov rad, zabavu i praznovanje.

Raznovrsne manifestacije, koje se ponavljaju iz godine u godinu, hvale njenu inicijativnu i organizacionu spremnost.

Dvorište Doma kulture, već treću godinu, na jednom od hladnih zimskih subota, predočava milje nekog seoskog dvorišta sa početka prošlog veka. Deca dobiju priliku da usvoje svinjokoljske tradicije koje su u nestajanju.

Pred Uskrs sledi farbanje jaja, tradicionalnim bojama, tradicionalnim motivima i tehnikama.

Nezaboravan je događaj za mlado članstvo Društva – Kamp folklornog plesa, koji se organizuje svakog leta. Zacrtani cilj Kampa je obično postavljanje temelja za novu koreografiju. Ali, puno šta se u takvom kampu može raditi: da se pravi filc, da se tkaje, niže biser, pleti korpa, veze, da se peva, priča bajka, da se šije, druži se i zabavlja, te da se upoznaje sa prirodom.

Na 10. godišnjicu osnivanja Društva, 2006. godine, Agneš Tot je inicirala organizovanje prvog Festivala kukuruza. Ovo je veličanstvena manifestacija, povezana sa promocijom folklornog plesa i narodne muzike, koja govori o kukuruzu, njegovom plodu, ubiranju, iskorišćavanju, o vrstama hrane koje se spremaju iz njega i običajima vezanim za ovaj plod.

Pre svakog Božića, članovi Društva zainteresovanima priređuju prelepi program, prožet boguugodnošću i ljubavlju. I naravno, posle programa ne izostaje čašćenje ukusnim medenim kolačem, koji se mesi po drevnom receptu.

Oživljavanje još jedne veličanstvene tradicije – „vitlejemisanja”, takođe je vezano za Agikino ime.

Iza svih ovih događaja, priredbi i rezultata stoji sijaset rada, požrtvovanja, istrajnosti, borbe, često puta uzaludne, poput one Don Kihotove sa vetrenjačama. I nesebičnost jedne osobe koja nije čovek reči već dela, koja voli svoje bližnje i deluje u njihovom interesu po najboljem znanju. Organizuje, prati konkurse, planira, poučava, vaspitava i, pored rada koji se često puta čini nadljudskim, nalazi energiju i za to da se bavi i psihom svojih učenika i sa njima izgrađuje tople ljudske veze.

Činjenica što Društvo postoji, ističe se rezultatima, te decu, mlade a i nas odrasle obrazuje da volimo i poštujemo naše korene, predanja – prvenstveno je rezultat višegodišnjeg požrtvovanog rada Agneše Tot. Neka je Bog blagoslovi za sve to.

Sabo Margit
učiteljica u penziji

Margit Sabo je rođena 28. septembra 1932. Pošto je 1956. završila Učiteljsku školu u Subotici, počela je da radi u školi u Oštorki. Nije bila u lakoj situaciji kada je dobila 96 dece na kombinovano odeljenje da ih tako uči. Već na početku svoje profesije je imala u sebi ogromnu odgovornost. Bila je svesna da ne može u isto vreme sa 96 dece da radi kvalitetno, pa je stoga radila ceo dan. Deca raznih uzrasta su dolazila u školu u razno vreme u toku dana, kako bi jednako mogla da usvoje nastavno gradivo.

U školu u Malim Pijacama je došla 1961. godine. Pored obrazovanja i vaspitanja učenika, veliku pažnju je obraćala i na kulturni život sela. Bila je član-osnivač Kulturno-umetničkog društva „Jokai” koje je osnovano 1966. Pokrenula je dramsku sekciju. Režirala je ne samo deci – u kulturni život sela je uključila i odrasle. Na premijerama se gledalište pokazalo tesnim jer je svako hteo da vidi komade u više činova „Cigány”, „Gyertyafénykeringő” ili „Sári bíró”. Margit Sabo nije samo režirala već je i pisala pozorišne komade, prvenstveno dečje. Njeni učenici su zavoleli glumu, rado su posećivali probe i putovali u okolna mesta na nastupe.

U toku svog rada, uvek je polagala važnost na dodatan rad sa učenicima slabijeg uspeha, ali i sa talentovanima koji su se istakli među vršnjacima. Njeni učenici su učestvovali na bezbroj recitatorskih takmičenja, odakle su se često puta vraćali prvoplasirani. Neretko su se kvalifikovali i na pokrajinska takmičenja. Njihove napise je redovno dostavljala dečjoj štampi, a nekoliko od njih je dobilo i legitimaciju malog reportera dečjeg nedeljnika „Jó Pajtás”.

Sedamdesetih godina se okrenula instruktaži folklornog plesa. U to vreme je u Malim Pijacama plesalo skoro svako dete, a mnogi i od odraslih. U opštini je malopijačna plesna grupa bila najuspešnija i najslavnija. Dokaz za to jeste velik broj zlatnih i srebrnih plaketa koje je na raznim smotrama osvojila neka od plesnih grupa. Ko se ne bi sećao čobanskog plesa Malopijačana, koji smo mi nazivali samo „svinjarskim plesom”, a kojim su šakati momci na svakom nastupu izazvali urnebesne aplauze, ili malopijačnog „rözgőcsárdás”-a (čardaš treskavac), koju je učiteljica Margit koreografisala od plesnih elemenata prikupljanih u Malim Pijacama.

Godine 1994. je otišla u penziju ali je i posle toga vodila plesnu grupu odraslih.

Savet Mesne zajednice Male Pijace je 2008. godine osnovao Spomen-diplomu za Male Pijace, koji je po prvi put dodelio Margiti Sabo. Smatrali smo da je ovo priznanje najmanje čime joj naše selo može zahvaliti višegodišnji mukotrpan i nesebičan rad kojim je u velikoj meri doprinela razvoju Malih Pijaca, a time ujedno i naše opštine, u oblasti obrazovanja, kulture i negovanja tradicija.

Balint Friđeš
direktor d. o. o. „Potiski vodovodi”

Friđeš Balint je rođen u Horgošu 4. septembra 1946. Osnovnu školu je završio u mestu, a srednju tehničku u Subotici, gde je 1965. godine stekao diplomu elektrotehničara. Po odsluženju vojnog roka, počeo je da radi, u maju 1968. godine, u tadašnjem Tehničkom servisu, današnjim „Potiskim vodovodima”. Godine 1971. postaje rukovodilac radne jedinice za izgradnju, te nakon pet godina šef Odeljenja komercijalno-tehničke pripreme, da bi konačno, 1991. godine bio imenovan za direktora preduzeća.

Ako neko pročita monografiju „Potskih vodovoda” i baci pogled na mapu koja je tamo objavljena, može se uveriti da je Friđeš Balint, vršeći svoj rad, u toku zamalo četrdeset i dve godine, obišao u Vojvodini skoro svako naselje, a uporedo sa tim je obavljao još i funkciju predsednika poslovodnog organa Zajedničkog komunalnog preduzeća, u periodu od 1977. do 1988. godine.

Pod njegovim rukovodstvom, broj zaposlenih u „Potiskim vodovodima” je sa 60 povećan na 120, a u međuvremenu su izgrađeni prečistači otpadnih voda u Kanjiži i Horgošu. Friđeš Balint je uvek imao za cilj razvoj, tj. da se, korišćenjem svih postojećih sredstava i mogućnosti, stvori dobro opremljeno preduzeće. Učestvovao u osnivanju vojvođanske, te republičke asocijacije vodovodnih preduzeća, a isto tako i u izgradnji kontakata između vodovodnih preduzeća Srbije i Mađarske, u svojstvu člana Upravnog odbora. U stvari, njemu se može zahvaliti da su opštini Kanjiža iz Fonda za kapitalne investicije Vojvodine dodeljena sredstva veće vrednosti za zamenu dotrajalih pocinkovanih cevi, pošto su projekti bili blagovremeno pripremljeni. Jednom rečju: uvek je vodio brigu o problemima vodosnabdevanja u opštini, te je pokušavao da iznalazi rešenja za realizaciju razvojnih ideja, u većini slučajeva pod skromnim materijalnim mogućnostima.

Život ga skroz vezuje za Horgoš. Svojim raznovrsnim delovanjem se trudio da razvoju sela da zamah – mada je iznos ostvaren iz mesnih samodoprinosa uvek bio manji u odnosu na gradove koji zapošljavaju veći broj radnika.

Godine 1972. biraju ga za predsednika Mesne organizacije Socijalističkog saveza, te odmah, već u prvoj godini, njemu pripada zadatak da organizuje proslavu 200. godišnjice postojanja Horgoša, kada se tu održava i folklorna smotra „Gyöngyösbokréta”. Bio je inicijator izgradnje Doma kulture, prisustvovao je svečanosti povodom polaganja kamena temeljca, te kasnije i na predaji objekta na korišćenje.

Bio je u dva mandata predsednik Saveta Mesne zajednice, a u jednom mandatu, uporedo sa tim, predsednik Kulturno-umetničkog društva u selu. U to vreme se uspelo da se plesačima nekadašnje „Gyöngyösbokréta”-e vrati zanos. U međuvremenu je izabran u rukovodstva mesnog vatrogasnog društva i opštinskog saveza – u Horgošu je osam godina bio i predsednik. Vatrogasnom orkestru se tada nabavljaju novi instrumenti, oprema, odela, a vođenje orkestra se poverava nastavniku muzike.

Tekle su godine, pa je uz vodovod trebalo izgraditi i kanalizaciju, i tu Friđeša Balinta opet nalazimo u dvojnoj ulozi: s jedne strane kao predsednika Mesne zajednice, a s druge, kao čovek broj dva „Potiskih vodovoda”, bori se za pokretanje izgradnje kanalizacione mreže Horgoša.

Delovao je u svojstvu delegata u Skupštini opštine, kao i četiri godine u svojstvu predsednika Saveta Mesne zajednice. Uvek je bio spreman da učestvuje u razrešenju problema sela i da se zalaže za interese ljudi koji tamo žive.

Na kraju da kažemo o njemu da je član-osnivač Kluba horgoških proizvođača, kao i da je opet preuzeo funkciju predsednika Kulturno-umetničkog društva u Horgošu, te je u dva mandata vršio tu dužnost. Imao je važnu ulogu u izgradnji kružnog toka saobraćaja u centru Horgoša.

Oženjen je, otac dvojice sinova i deda troje unuka.

Dakle, izrazito je bogat životni put kojim je Friđeš Balint proputovao. Na osnovu svih ovih zasluga, posebna nam je čast što mu u ime građana opštine, u vidu simboličnog gesta, možemo da predamo ovo priznanje.

Silađi Mihalj
prosvetni radnik u penziji

Rođen je 5. septembra 1928. u Martonošu. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, te se upisao u višu gimnaziju sa mađarskim nastavnim jezikom u Senti. Pošto mu je otac, zajedno sa sapatnicima, 1944. smaknut, gimnazijalac je morao da prekine svoje školovanje, pa je radio težak posao u poljoprivredi. Posle dve godine izostanka, opet je krenuo u srednju školu, sada u Kanjiži, te je dve godine putovao svakodnevno, biciklom. Potom je još dve godine pohađao višu gimnaziju u Senti, a nakon što je odslužio redovan vojni rok, na Univerzitetu u Novom Sadu je upisao biologiju. Po završetku studija, u oktobru 1955. počeo je da radi u osnovnoj školi u Horgošu, kao i u Malim Pijacama. Od samog početka je bio veoma aktivan pedagog. Kod učenika nije proširivao samo znanje već i njihovo interesovanje za nastavni predmet. Predavao je najviše biologiju, ali, kada je zatrebalo, onda i hemiju, domaćinstvo, civilnu zaštitu, poljoprivredu i higijenu.

Učestvovao je sa svojim učenicima na mnogobrojnim takmičenjima, na školskom, opštinskom, okružnom pa i republičkom nivou, na kojima su uvek postizali lepe rezultate. Pored toga je vodio večernje škole za odrasle, stalno je pomagao rad gorana, izviđača, ornitološkog instituta, Crvenog krsta, rukometne ekipe, čak dva puta vodio kulturno-umetničko društvo i na još mnogo načina učestvovao u javnom životu sela, odnosno opštine.

Od mnogobrojnih njegovih aktivnosti ističemo neprekidno, redovno održavanje dvorišta i okoline škole, njihovo pošumljavanje, obrazovanje botaničkog vrta, voćnjaka i povrtnjaka i njihovo održavanje, te zimsko hranjenje ptica u šumi, širenje duha zaštite životne sredine, prikupljanje raznih semena i ulepšavanje ulica u selu. Organizovao je ekskurzije u okolne nacionalne parkove, u planinske krajeve, te za posetu staklenicima. Njemu se može zahvaliti bogata zbirka biološkog kabineta škole. Članovi stručne sekcije su prikupljali razne biljke, životinje, kosti, preparirali ptice, pa kao plod istrajnog rada, stvorena je bogata zbirka, koju, na časovima biologije, učenici naše škole još i dan danas koriste. U toku svog radnog staža, javno je pohvaljen od Ministarstva obrazovanja za botanički vrt u dvorištu škole. Škola ga je 1986. kandidovala za srebrni stepen opštinske Oktobarske nagrade. Za četiri decenije svog radnog veka, odgojio je generacije za ljubav prirode i njenu zaštitu. Kao penzioner, star 81. godine, i sada živi u Horgošu.

Ladanji Peter
građevinski tehničar

Peter Ladanji je rođen u Kanjiži, 7. juna 1943. Majka mu je bila domaćica, a otac poznati mesar.

Osnovnu školu je završio u rodnom gradu, te u junu 1962. srednju građevinsko-tehničku školu u Subotici.

Potom su sledile radne godine, prekinute samo odsluženjem vojnog roka. Od 1962. do 1970. je radio u građevinskom preduzeću „Budućnost” Kanjiža, kao šef gradilišta. Za ovih 8 godina je pod njegovim rukovodstvom iz zemlje izraslo bezbroj zgrada.

Posle toga, od 1970. do 1978. je bio građevinski inspektor opštine Kanjiža. Od 1978. do 1982. je na radovima izgradnje „Banje” Kanjiža, vodio poslove u vezi sa investicijom, te po stavljanju u funkciju objekta, kao najbolji poznavalac nove zgrade, vodio je radove na održavanju.

Od 1982. do 1991. je u Građevinsko-industrijskom kombinatu delovao kao referent istraživanja tržišta, gde je u velikoj meri doprineo unapređenju građevinske industrije Kanjiže.

Od 1991. sve do penzionisanja 2004. godine, radio je u Javnom preduzeću za uređenje naselja opštine Kanjiža. Tu mu se pružala prilika da u potpunosti primenjuje bogato radno iskustvo koje je stekao u prethodnih skoro trideset godina. Sve to je radio nesebično, na dobrobit svih građana opštine Kanjiža, ne žaleći svoje slobodno vreme, ne štedeći samog sebe. Pod njegovim rukovodstvom je u našoj opštini izgrađeno više desetine kilometara puta, kanalizacije, trotoara, dva prečistača otpadnih voda, više transformatora, te je bila neprekidna usluga javne rasvete i održavanja zelenih površina.

Ono što je i pored svega ovoga bitno da se istakne: sve do kraja je ostao čovek, uvaženi građanin Kanjiže, koji je svačiji problem smatrao svojim.

A što se ni za penzionerskih godina nije menjao: i dalje se ubraja među velike prijatelje životinja, njihove zaštitnike i dobrotvore.

Uzimajući sve ovo u obzir i imajući u vidu uslove objavljene u konkursu, sa sigurnošću se može tvrditi da je Peter Ladanji značajno doprineo razvoju opštine Kanjiža.

Cerna Mikloš
Majstor narodne umetnosti

Mikloš Cerna je rođen 23. maja 1919. u Adorjanu, u siromašnoj nadničarskoj porodici. Ubrzo posle rođenja, porodica se doselila u Trešnjevac, gde je odrastao sa svojom braćom i sestrama kojih je bilo dvanaestoro. Kazivanje bajki je naučio od oca, koji je bio učesnik Prvog svetskog rata, te po povratku, sastavljao je svoje priče o tamošnjim događajima.

Posle smrti oca, 1941. postaje glava porodice, a 1943. se oženio sa tetkom Vituš (koja već osam godina nije među živima). Tek što su započeli zajednički život, on je regrutovan u mađarsko domobranstvo „na 60 dana”. Međutim, ovo je ispalo nešto duže, pošto je njegov „ratni izlet”, zajedno sa zarobljeništvom, trajao više od tri i po godine. Po povratku, u zadruzi, koja je u selu oformljena u to vreme, on je bio čovek za sve. Mora da za svakoga bude jasno i to da je u Titovoj Jugoslaviji bio okaljavan, čas zbog toga što je bio pripadnik mađarske domobranske vojske, čas zbog svog mađarstva, ali su njegovi sugrađani srpske nacionalnosti u selu, hrabro istupili u njegovu odbranu, pa tako mu se nije desilo ništa nažao.

Brak tetke Vituš i čika Mikloša, koji je trajao 58 godina, nije bio blagosloven decom, ali je sa ženom odgojio više dece.

Njegove bajke su u početku slušali ljudi koji su mu živeli u okolini, za vreme „mobovanja”, a kasnije je meštane počeo zabavljati u okviru Kulturno-umetničkog društva „Petefi Šandor”. Tako su na njega obratili pažnju istraživači narodne umetnosti iz zemlje-matice, naročito Šara Dala, koja u delu koju je napisala zajedno sa Juditom Rafai pod naslovom „Napjaink mesemondása” (Savremeno pripovedanje), lik čika Mikloša opisuje ovako: „… predavači koji kazivanje priče dopunjuju gestovima, mimikom, pokretima tela (kakvi su bili na primer Mihalj Fedič, Peter Pandur i kakav je danas u Bačkoj Mikloš Cerna itd)…”

Za svoju delatnost je 20. avgusta 2005, na svetkovinu kralja Svetog Stefana, od Vlade Republike Mađarske primio priznanje Majstor narodne umetnosti. Potom su iz Vojvodine, iz zemlje-matice, a i sa drugih prostora mađarske dijaspore, u nizu stizale zamolbe da i kod njih prikaže svoju umetnost pripovedanja.

Zašto je Mesna zajednica Trešnjevac predložila čika Mikloša Cernu za priznanje opštine Kanjiža Pro urbe? Odgovor je veoma jednostavan: čovek koji je u toku svog dosadašnjeg života radio teško, živeo primerno, tj. bio je ČOVEK i to ostao u svim prilikama, svakako zaslužuje ovo priznanje. To što je čika Mikloš obdaren talentom umetnosti pripovedanja, čime je u stanju da svakodnevicu svojih bližnjih učini još lepšom i sadržajnijom – samo je jedan veliki plus povrh svega.

Želimo mu da ostane još dugo sa nama čika Mikloš, nosilac priznanja Pro urbe, Majstor umetnosti, kako bismo još mogli da slušamo njegove poučne i zabavne priče.
Lajoš Bala

Kanjo Zoltan
direktor JP za komunalne usluge „Komunalac”

Mali je broj danas takvih priznanja čiji je duh savršeno prilagođen životnom putu dobitnika, njegovoj ličnosti, habitusu. Kanjiško priznanje „Pro urbe” ima misiju da se njime nagrađuje odani rad koji je vršen „za grad”. A ako o samom gradu – Kanjiži govorimo brigom za njega, ime našeg naselja je neminovno sraslo sa životom Zoltana Kanjoa, njegovim delom, aktivnošću i stvaralačkom snagom.

Zoltan Kanjo je rođen 6. januara 1950. godine. Svoje školovanje je počeo u Kanjiži i završio u Senti, na smeru prava. Od detinjstva je bio privržen muzičkoj kulturi i učio je od izvrsnih nastavnika violinu. Još od rane mladosti postaje jedan od centralnih ličnosti javnog života u Kanjiži. Interesovalo ga je sve. Kako književnost tako i istorija ili umetnosti. Bio je svestran, nadaren, aktivan, istinsko oličenje renesansnog čoveka. Stvarao je samoizražajno, slikao, prevodio stihove, tekstove pesama, svirao gitaru i – na uživanje drugih ili, povremeno, svoje, violinu. Negovao je blisko prijateljstvo sa pesnikom Ištvanom Koncom i Tihamerom Doboom – Cigonjom. Bio je čovek za uvažavanje, koji se nikad nije odrekao svojih prijatelja, koji je im, sa namerom poboljšanja, pomagao, te o kojem još i malobrojni njegovi protivnici mogu da govore samo s poštenjem.

Godine 1990. je postavljen na čelo javnog preduzeća za komunalne poslove, gde protekle skoro dve decenije hvale njegove rukovodilačke sposobnosti. U istom periodu je izabran u Savet Mesne zajednice Kanjiža, gde je od 1996, zahvaljujući poverenju birača, na funkciji predsednika. Možemo reći da je tada nastupio period, nečuveno plodan, u kojem život Zoltana Kanjoa istinski postaje celovit, kada se zaokružuje u celinu ogromno životno delo, čiji je bio jedinstveni nosilac i tako delovao u interesu našeg grada, služeći, s privrženošću, našoj zajednici, hvatajući se u koštac sa darmarom svakodnevice isto tako kako je iz dana u dan izgrađivao budućnost i imidž našeg grada. Kanjiža je pod njegovim rukovodstvom stigla tamo gde se sada nalazi, njegovu brižljivost i snagu duha pokazuju mnogobrojni rezultati, na koje moraćemo biti ponosni zauvek, sada već i umesto njega. Jer, skinutim šeširom se moramo sećati čoveka koji je sam u sebi objedinjavao nesebičnog gradskog rukovodioca, harizmatičnog direktora preduzeća, istaknutu ličnost sportskog života, lica koje razume i poštuje umetnosti, istinskog prijatelja, sugrađanina koji je za svakoga nezamenljiv. Zahvaljujući integrativnoj ličnosti, uslužnosti, fleksibilnosti, prijemljivosti za sve, a u interesu Kanjiže, negovao je dobre odnose sa najrazličitijim ljudima. Putem svojih razgranatih veza, u interesu svog voljenog kajakaškog kluba, održavao je prijateljske odnose sa crepanom „Potisje–Tondah”, kao i sa rukodstvima i članstvima drugih sportskih klubova i privatnim firmama.

Od kraja devedesetih, kao predsednik Kolonije književnika u Kanjiži, svoje mesto je pronašao već ne samo u lokalnom opštem prosvećivanju već i u univerzalnoj mađarskoj kulturi. Vodio je, s puno ljubavi, brigu da Kolonija književnika svake godine teče bez zastoja.

Sada kada nas je njegova mila ličnost napustila, osećamo istinski koliko je čovek koga je naša zajednica izgubila bio nezamenljiv. Zoltan Kanjo je sam nosio i oličavao sve te ljudske vrline – osećaj za ono lepo, dobrotu, poštenost i ustrajnost, koje danas, nažalost, malo ko od nas poznaje. Bio je privrženik stare, ali veoma dobre škole, u kojoj je, u teški kamen uklesan, zapoved broj jedan: uvažavanje ljudi, služenje zajednici i naklonjenost radostima života.

Zoltan Kanjo nikad nije mogao biti ograničen u okvire. Nije bio partijski čovek, nije mogao da se pomiri sa bučno naglašavanim „istinama” o kojima smo svi znali da su laži. Mali je bio broj onih koji su to i rekli. On je to učinio i umesto njih. Zoltan Kanjo je bio čovek od srca. Njegovo veliko srce, koje je kucalo za nas, 10. oktobra ove godine je prestao da kuca. Mi smo ostali kasni dužnici ovom veličanstvenom čoveku. Mi Kanjižani, primetimo uvek kasno da smo nadomak ruke imali blago. I Zoltan Kanjo je bio ljudsko blago među nama, koga sada, mada sa zakašnjenjem, nagrađujemo priznanjem. Time odajemo počast njegovoj ličnosti, veličini i životnom delu.